Iz dnevnika odbjeglog lica
20.11.
"I...
Evo nas opet, prazna soba, ekran,ja i crna linija koja treperi na vrhu papira cekajuci da udarim o tipku...
Jednostavno obožavam kad ne znam gdje udaram zbog silnih obaveza koje imam da odradim, koje me drze pod gasom i ne daju mi da sanjarim i da razmisljam o glupim stvarima i da se vraćam u tamo neku prošlost. Al kad sve prođe,kad se smiris i dobro naspavas, polako, opet počne da ti se vraća to što će da te prati još dugo.
Zašto je neophodno sanjariti,mastati i zamisljati nemoguce? Zato da se nikada ne zaustavite! Kada dostignete ono realno, što je moguće i izvodljivo stajete,prestajete da težite tome,prestanete da budete zainteresovani,to vam postane sasvim normalno.
I upravo zbog toga ja moram da bjezim od nje. Jer ako stanem i sacekam je da dodje i opet se polako uvuce u moj zivot, proci ce onako kako su prosle sve prije nje. Ona nije u stanju toliko dugo da bori sa mnom, opet cu da je slomim i posjedovacu je do kraja, kao sto se zamalo desilo poslednji put da se nisu nasle okolnosti koje su nas u zadnji cas razdvojile...
Savršeni ljudi postoje,usudim se to da kažem. Ima ih na milione tamo negdje . Mi ih stvaramo,mi ih oživljavamo,dajemo im osobine kakve samo oni mogu da imaju,osobine koje nas vuku da ... Oni su tu samo zbog nas, jer smo ih mi tu doveli . Oni postoje u necijim glavama ili srcima...
...i samo tu mogu da opstanu. "
